ЖАРКО НИКОЛИЋ
(Нови Сад, 16. октобар 1936. — Нови Сад, 22. август 2011.)
Жарко Николић био је југословенски фудбалски репрезентативац, дугогодишњи играч и једна од најзначајнијих фигура у историји ФК Војводина. Играо је на позицији левог бека, а био је познат по изузетној поузданости, тактичкој дисциплини и дуговечности на врхунском нивоу. Сматра се једним од стубова прве шампионске генерације Војводине из 1966. године.
Почеци и афирмација
Фудбал је почео да игра као и већина новосадских дечака, на ливадама код суда и Рибље пијаце. По повратку са летовања 1952. године, на наговор друга Ђорђа Илића, отишао је на пробу у Војводину. После првог тренинга примио га је тадашњи тренер подмлатка Фрањо Валок, након чега је брзо постао стандардан играч млађих категорија клуба.
Са непуних 18 година дебитовао је за први тим Војводине у првенственом сусрету против Црвене звезде у Новом Саду, који су црвено-бели добили резултатом 3:2. У почетку је, као и у подмлатку, играо на позицији леве полутке и био изражен офанзивац, али је доласком тренера Густава Лехнера 1954. године прекомандован на место левог бека.
Војводина и титула 1966.
Од 1955. године постао је стандардан првотимац Војводине и на том месту остао без паузе и измене више од једне деценије. У периоду до 1966. године одиграо је укупно 563 утакмице за клуб, од чега 226 првенствених, што га сврстава међу играче са највећим бројем наступа у историји клуба.
Био је један од носилаца игре генерације која је 1966. године освојила прву титулу првака Југославије у историји ФК Војводина. Након одласка старијих репрезентативаца, носио је и капитенску траку, а у шампионској сезони вратио се и у везни ред, показујући изузетну прилагодљивост.
Иностранство и завршетак каријере
Након титуле, 1967. године одлази у Немачку, у Шалке 04 из Гелзенкирхена, где је провео две сезоне. У другој сезони доживео је једино искључење у целој каријери, и то након тешке повреде и неспортске реакције на утакмици у Келну. На наговор тадашњег тренера Војводине Здравка Рајкова вратио се у Нови Сад и 1969. године завршио играчку каријеру.
Репрезентација
Прошао је кроз све репрезентативне селекције Југославије — омладинску, младу, Б и А репрезентацију. За сениорски тим је наступио девет пута, а дебитовао је 1959. године у квалификацијама за Олимпијске игре у Риму, у мечу против Израела у Тел Авиву (2:2). Због болести није отпутовао на Олимпијаду 1960. године, иако је био у плановима селектора.
Био је учесник квалификација за Светско првенство 1962, као и Купа нација у Паризу. Последњи меч за репрезентацију одиграо је 1961. године, поново против Израела у Тел Авиву (2:0).
Тренерски и педагошки рад
По завршетку играчке каријере остао је у фудбалу као тренер. Већи део свог радног века провео је у Војводини, пре свега радећи са омладинским и кадетским селекцијама. Са кадетима је освојио Куп Југославије, а са омладинцима два пута исти трофеј.
Тренирао је и репрезентацију Војводине, као и репрезентацију Југославије, а водио је и прве тимове Текстилца из Оџака, Слоге из Краљева и Војводине. Кроз његов рад прошло је више од 25 играча који су касније заиграли за први тим Војводине, а учествовао је у стварању неколико снажних генерација омладинаца.
Имао је вишу стручну спрему из области биологије и физичког васпитања и завршену Вишу тренерску школу. И после одласка у пензију остао је активан у клубу као члан Омладинске комисије, учествујући у бројним међународним турнирима и развоју младих играча.
