Вујадин Бошков

(Бегеч, код Новог Сада, 16. мај 1931 — Нови Сад, 27. април 2014)

Вујадин Бошков био је српски фудбалер и један од најуспешнијих и најцењенијих фудбалских тренера у историји југословенског и европског фудбала.

Играо је у везном реду, а као репрезентативац Југославије забележио је 57 наступа. Највећи тренерски успех остварио је 1990. године, када је са Сампдоријом освојио Куп победника купова. Са Реал Мадридом је 1981, а са Сампдоријом 1992. године, стигао до финала Купа европских шампиона.

Освајао је националне титуле у Југославији, Шпанији и Италији, као и бројне националне купове. Спортски центар у Ветернику, код Новог Сада, од 1996. године носи његово име.

Преминуо је 27. априла 2014. године, а сахрањен је три дана касније на гробљу у родном Бегечу.

Детињство и образовање

Рођен је у Бегечу, у Бунарској улици, у породици оца Боје, сеоског колара, и мајке Марије. Имао је старијег брата Ацу, који је преминуо веома млад, као и две млађе сестре — Верицу (Веру) и Даницу (Даду). Завршио је Трговачку академију.

Играчка каријера

Клупска

Најдубљи траг као играч оставио је у Војводини, чији је дрес носио пуних 14 година. Дебитовао је већ са 15 година, а за клуб је одиграо укупно 512 утакмица. Био је део генерације која је 1951. године играла прво финале националног купа, 1957. освојила вицешампионску титулу и исте године наступила у финалу Средњоевропског купа.

Године 1961. прешао је у Сампдорију, где је остао једну сезону, а потом је био играч и тренер швајцарског Јанг фелоуса из Цириха, у којем је 1964. године завршио играчку каријеру.

Репрезентативна

За репрезентацију Југославије играо је од 1951. до 1958. године, уз чак 37 узастопних наступа. Дебитовао је у Београду против Швајцарске, а последњи меч одиграо је на Светском првенству 1958. у Шведској.

Највећи репрезентативни успех постигао је освајањем сребрне медаље на Олимпијским играма 1952. у Хелсинкију. Учествовао је и на светским првенствима 1954. и 1958. године.

Тренерска каријера

Тренерску каријеру започео је у Војводини, са којом је 1966. године освојио титулу првака Југославије. Након тога водио је репрезентацију Југославије и изборио пласман на Светско првенство 1974. године.

У иностранству је радио у Холандији, Шпанији, Италији и Швајцарској. Са Реал Мадридом је освојио „дуплу круну” 1980. године и играо финале Купа европских шампиона. Са Сампдоријом је остварио историјске успехе — европски трофеј 1990. и прву и једину титулу шампиона Италије 1991. године.

Тренерску каријеру завршио је као селектор СР Југославије, коју је одвео на Европско првенство 2000. године. Године 2001. проглашен је за почасног селектора.

Постхумно је 2022. године примљен у Кућу славних италијанског фудбала.