ТОМИСЛАВ МАНОЈЛОВИЋ (ТОША)
(Сутјеска код Зрењанина 1939. )
Томислав Манојловић један је од најзначајнијих и најаутентичнијих фудбалских стручњака које је дао Банат, легендарни тренер Пролетера из Зрењанина, човек који је више од три деценије свог живота посветио клубу са Бегеја и трајно обележио његову историју.
Рођен у Сутјесци код Зрењанина, фудбалску каријеру започео је као нападач у локалном Радничком, наставио у Оријенту из Ријеке, потом у Пролетеру, где је играо уз тадашње асове клуба. Ипак, тешка повреда и прелом ноге у 28. години приморали су га да рано заврши играчку каријеру, због чега никада није дочекао деби у прволигашком фудбалу као играч.
Љубав према фудбалу усмерио је ка тренерском позиву и већ са 31 годином постао је један од најмлађих тренера Прве савезне лиге Југославије. Као стратег, два пута је уводио Пролетер у елитни ранг, а врхунац представља пето место у сезони 1990/91, што је најбољи пласман у историји клуба.
Посебно место у његовој каријери заузима рад у Војводини, са којом је 1998. године играо финале Интертото купа, што се и данас памти као један од значајнијих европских домета новосадског клуба тог периода. Савременици и играчи истицали су да је управо Манојловићево искуство и „стара фудбалска школа“ била пресудна у тим успесима.
Познат као „фудбалски вук“, Манојловић је био тренер јасних принципа, снажне личности и израженог педагошког дара. Умео је да препозна потенцијал младих играча, да им пронађе праву позицију и пробуди самопоуздање, често се служећи и психолошким, неконвенционалним методама. Под његовим вођством, Пролетер је деценијама живео од сопствене школе, стварајући и продајући играче, што је клубу обезбеђивало стабилност и идентитет.
Као тренер радио је и у Кикинди, Раду, Војводини, Јединству из Брчког, Радничком из Ниша, остављајући упечатљив траг где год је радио. Иако је имао понуде из иностранства, укључујући и Белгију, остао је веран домаћем фудбалу, сматрајући да је југословенска лига његовог времена била изузетно квалитетна и изазовна.
Томислав Тоша Манојловић остао је упамћен не само по резултатима, већ и по карактеру, харизми и безграничној оданости Пролетеру, клубу који је за њега био више од фудбала — био је начин живота и симбол града Зрењанина.
РАДОСТ И ТУГА У КАРАЂОРЂЕВОМ ПАРКУ
Пет деценија након једног од највећих успеха у историји зрењанинског фудбала, Томислав Тоша Манојловић, тада у 84. години живота, поново је говорио о тренуцима који су обележили његову каријеру и историју ФК Пролетер. Управо као млад тренер од 34 године, имао је кључну улогу у уласку Пролетера у Прву савезну лигу Југославије, после историјских квалификација против Марибора 16. јула 1973. године.
У првој утакмици у Марибору, Пролетер је поражен резултатом 3:1, али је у реваншу у Зрењанину, пред више од 20.000 гледалаца, остварена победа од 3:0, након чега је уследило велико славље.
– Сав труд, рад и вера у фудбалере су се исплатили. То су најрадоснији тренуци у мојој каријери – истакао је Манојловић, присећајући се дана када је Карађорђев парк био епицентар фудбалске емоције у Банату.
Осврћући се на играчку каријеру, подсетио је да је први професионални уговор потписао 1964. године, по повратку из Ријеке, где је наступао за Оријент, док је фудбалску афирмацију стекао у Радничком из Сутјеске. Играо је у генерацији Пролетера коју су чинили Селеши, Драшковић, Рашић, Мицић, Ламби, Ескић, Коврлија, Бјековић и други, али су честе повреде условиле да у 28. години оконча играчку каријеру и у потпуности се посвети тренерском позиву.
Посебну емоцију изазивао је осврт на Градски стадион у Карађорђевом парку, некадашње место великих утакмица, које је у време разговора било градилиште.
– Тужан сам јер се ту одавно не игра фудбал и што нема Пролетера. Пре 17 година угашен је један од симбола града. А Пролетер је увек био расадник талената – нагласио је Манојловић, подсећајући на бројне асове и рекордере клуба, као и на чињеницу да је још два пута током деведесетих година уводио Пролетер у Прву лигу.
Истакао је и да је Зрењанин некада живео за фудбал, да су дрес Пролетера носили момци из готово свих банатских места, те поставио питање смисла модерних стадиона и инфраструктуре без клуба који би на њима играо.
Посебна поглавља његове тренерске каријере обележили су:
-
елиминација Хајдука из Сплита у Купу Југославије после пенала (8:7),
-
афирмација Илије и Владимира Ивића, који су касније изградили значајне међународне каријере,
-
као и дубока породична подршка, на коју је увек поносно указивао.
Данас, са посебном радошћу, истиче да његови унуци настављају спортским путем, чиме се, како сам каже, круг љубави према спорту и Пролетеру симболично затвара.
