РАДОМИР КРСТИЋ
(23. новембар 1927, Бегеч – 2. децембар 2017, Нови Сад)
Радомир Крстић био је српски фудбалер, тренер и спортски функционер, једна од најзначајнијих личности у историји Фудбалског клуба Војводина и југословенског фудбала.
Рођен је у Бегечу, селу надомак Новог Сада које је изнедрило бројне фудбалске асове, међу којима су и Вујадин Бошков и Лазар Васић. Фудбалом је почео да се бави 1940. године у млађим категоријама Војводине, а током Другог светског рата наступао је за бегечку Бачку. У периоду од маја 1944. до маја 1945. године био је затворен у радном логору, након чега се, по ослобођењу, вратио фудбалу и клубу који је обележио његов живот.
За први тим Војводине дебитовао је 1947. године и до 1959. наступао је на позицији левог крила. Био је познат као изузетно технички поткован, брз и продоран играч, са израженим голгетерским инстинктом. У црвено-белом дресу одиграо је рекордних 613 утакмица, чиме је остао рекордер клуба по броју наступа, а са 269 постигнутих голова заузима треће место на вечној листи стрелаца Војводине, иза Тодора Веселиновића и Здравка Рајкова. Због постојања још једног играча са истим презименом у педесетим годинама, у медијима је био означаван као Крстић I, док је Добросав Крстић био Крстић II, иако нису били у сродству.
Паралелно са играчком каријером, водио је рачуна о образовању. Дипломирао је на Вишој педагошкој школи у Новом Саду, а након завршетка играчке каријере завршио је и Вишу тренерску школу. Тренерским послом почео је да се бави 1959. године у Војводини, а 1962. постао је селектор омладинске репрезентације Фудбалског савеза Србије.
Уследила је изузетно богата функционерска каријера. Био је технички директор Војводине, директор клуба, члан Стручног савета Фудбалског савеза Србије, генерални секретар ФСС од 1968. до 1976. године, а потом и секретар Фудбалског савеза Војводине, на чијој је функцији остао до пензионисања 1987. године.
Значајну улогу имао је и у Фудбалском савезу Југославије, где је био члан и председник Омладинске комисије, члан Стручног савета, члан Извршног одбора и председник Комисије за мали фудбал. Као део стручног штаба, 1962. године учествовао је у освајању другог места омладинске репрезентације на Европском првенству, док је 1987. био вођа пута омладинске репрезентације Југославије на Светском првенству у Чилеу, где је освојена титула светског шампиона.
За свој дугогодишњи рад и допринос фудбалу добитник је бројних признања, међу којима се издваја Спартакова награда из 1986. године, као и дипломе заслужног фудбалског радника Војводине, Србије и Југославије.
Пензионерске дане провео је уз Војводину, клуб коме је остао одан до последњих дана, активно учествујући у његовом раду. Преминуо је у Новом Саду, у 91. години живота, као последњи живи члан чувене златне генерације Војводине из педесетих година.
