ЈОЗЕФ ВЕЛКЕР
(5. децембар 1912, Шове / данас Равно Село – 29. новембар 1995, Кливленд)Јозеф Велкер, познат и по надимку Јожика, био је легендарно лево крило ФК Војводина и играч који се најчешће истиче као најбољи фудбалер клуба у периоду пре Другог светског рата. У црвено-белом дресу обележио је читаву епоху – од касних тридесетих, преко ратних прекида и послератне обнове, до 1951. године.
Рођен је у бачком селу Шове (данашње Равно Село), у средини у којој је тада већина становништва била немачке националности. Гимназију је завршио у Новом Саду, али је још као тинејџер фудбал прихватио као свој животни позив. Са 18 година приметили су га представници УАК-а (Újvidéki atlétikai klub) и довели у редове новосадских „жутих“, где се истакао као изузетно продорно, технички зрело и ефикасно лево крило.
Управо због партија које је пружао – често и против Војводине – црвено-бели су дуго настојали да га доведу. Тако се у јесен 1937. године догодио један од највећих трансфера у историји новосадског фудбала: Велкер је из УАК-а прешао у Војводину, у време када је клуб градио моћан тим са амбицијом да буде међу најбољима у тадашњој држави.
О Велкеровом утицају на игру и његовом карактеру остало је забележено много сведочанстава, а посебно се истиче опис из једног новинског текста из 1940. године који га приказује као „мотор тима“, врхунског техничара и пример спортског понашања: играча који се не расправља са судијама, не узвраћа на грубости и делује тихо, али се на терену „види више од осталих“. Управо тај спој квалитета и држања учинио га је симболом „господина у копачкама“.
Други светски рат прекинуо је спортски живот у граду: Војводини је забрањен рад, а имовина конфискована. Велкер се тада налазио у свом родном месту, где је започета мобилизација војвођанских Немаца у СС јединице. Одведен је на регрутацију у Врбас, али је искористио прилику да побегне и скривао се по околним салашима. У тешким ратним околностима, како би заштитио себе и породицу, прихватио је да током окупације поново наступа за УАК, што је за многе било средство преживљавања у времену када су одбијања и „непослушност“ често водили у логор или ликвидацију.
Пред крај рата и након ослобођења, укључио се у обнову ФК Војводина и вратио у црвено-бели дрес, наставивши да игра до 1951. године, када је клуб изборио пласман у Прву савезну лигу Југославије. Од Војводине се опростио на пријатељској утакмици против Сарајева, а из тог дана остала је упамћена анегдота која је најбоље осликавала његову скромност и човечност: купио је две улазнице – једну за себе, и једну за дечака који није имао новац да уђе на стадион, па је тако „купио карту за сопствену опроштајну утакмицу“.
За државни тим Краљевине Југославије наступио је три пута и постигао један гол, иако се често истиче да су играчи Војводине у то време много теже долазили до места у репрезентацији.
По завршетку каријере одселио се у Сједињене Америчке Државе, код породице супруге Кети, коју је упознао још 1931. године. Преминуо је 29. новембра 1995. године у Кливленду. У историји Војводине остао је трајно уписан као играч који је обележио доба између два рата и једна од најпоштованијих личности у традицији клуба.
