Бранко Станковић
(Сарајево, 31. октобар 1921 — Београд, 20. фебруар 2002)
Бранко „Стане“ Станковић био је југословенски фудбалер, репрезентативац и један од најуспешнијих тренера са ових простора, човек који се златним словима уписао у историју Војводине као творац њене прве шампионске генерације, али и као легенда Црвене звезде и великан југословенског фудбала.
Рођен је 31. октобра 1921. године у Сарајеву. Играчку каријеру започео је у Славији (1937–1941), потом је током ратних година наступао за БСК (1941–1944), а најдубљи траг оставио је у Црвеној звезди, за коју је играо од 1945. до 1958. године. У дресу београдског клуба одиграо је 495 утакмица и постигао 36 голова, освојивши четири титуле првака државе и више трофеја купа, чиме је заслужио статус клупске легенде. Играо је на позицији десног бека и остао упамћен као прототип модерног, офанзивно оријентисаног бека, снажан и брз, са израженом техником, добрим центаршутем и силовитим ударцем, уз фер-плеј и господско држање које му је донело надимак „Амбасадор“.
За репрезентацију Југославије одиграо је 61 утакмицу и постигао три гола. Био је члан генерације која је освојила сребрне медаље на Олимпијским играма 1948. у Лондону и 1952. у Хелсинкију, а наступао је и на великим такмичењима свог доба. Остао је запамћен и по дуговечности у националном тиму, јер је у позним играчким годинама и даље био важан део репрезентације.
Након завршетка играчке каријере, Станковић је изградио изузетно богату и трофејну тренерску каријеру. У Војводину је дошао 1964. године, на наговор тадашњег техничког директора клуба Вујадина Бошкова, и у наредним сезонама учествовао у стварању најсветлијих тренутака у историји „старе даме“. У сезони 1965/66 предводио је Војводину до прве титуле првака државе, чиме је постао први тренер који је прекинуо дотадашњу доминацију „великих“ клубова у шампионској трци. Већ наредне сезоне, са новосадским тимом стигао је до четвртфинала Купа европских шампиона, што и данас остаје највећи клупски резултат Војводине на европској сцени.
После првог мандата, напустио је клупу, али се у Војводину вратио почетком 1977. године и већ исте сезоне освојио Средњоевропски куп, чиме је у клупске витрине донео први — и до данас једини — интернационални трофеј Војводине.
Током каријере водио је велики број клубова у земљи и иностранству, међу којима су Црвена звезда, Жељезничар, Олимпија, Порто, АЕК, ПАОК, Арис, Фенербахче и Бешикташ, а запамћен је и као тренер који је са Црвеном звездом стигао до финала Купа УЕФА у сезони 1978/79. године. Био је и део стручног штаба репрезентације Југославије која је на Европском првенству 1968. године освојила друго место.
Посебно се истицао као човек фер-плеја и велики господин у фудбалу. О томе сведочи и позив који је добио од легендарног сер Стенлија Метјуса да буде гост на свечаности поводом Метјусовог осамдесетог рођендана, уз речи да је Станковић био један од најкоректнијих ривала које је икада имао.
Бранко Станковић преминуо је 20. фебруара 2002. године у Београду, оставивши иза себе трајно наслеђе — као легендарни играч, врхунски тренер и једна од најзначајнијих личности југословенског фудбала, а у Новом Саду као човек који је Војводини донео највеће домаће и интернационално достигнуће у њеној историји.
